Page 189 - Deset godina poslije

Deset godina poslije

Odvojio sam se od satnije napustio livadu i polako ušao u šumu.
Smrznuto je lišće jako šuštalo kad sam stao na zemlju. Pokušao
sam biti što tiši. Ušao sam dublje u šumu. Šuma je bila sve gušća.
Došao sam do jedne padine. Smatrao sam da tu u blizini nema
čistog prostora na kojem bi oni mogli postaviti zasjedu i da su to
padine brda koje vode prema Donjoj Subockoj. Odlučio sam da
se ovim putem možemo vratiti. Otišao sam natrag do satnije. U
međuvremenu, to su mi poslije neki pojedinci rekli, proširila se
glasina kako sam ih napustio i da sam se ja izvukao. Zato sam čuo
kad sam se vratio u satniju: „Evo ga, nije nas napustio.”
Pozvao sam Viky i rekao da sam našao izlaz te da ću formirati
kolonu. Tada mi je na brzinu Viky ispričala da je do njih sa
sjeveroistočne strane došla jedna neprijateljska skupina od oko
deset vojnika.
Pitao sam kako.
Odgovorila je kako je ona bila izdvojena na sjeverozapadnom
kraju satnije i s nekim nešto pričala te je odjednom čula kako ju
netko pita: „Jeste li vi komandni vod?”
Viky nije odgovarala.
Ponovno je pitao: „Jeste li vi komandni vod?”

Viky je ovaj put odgovorila: „Jesmo.”
Opet nepoznati: „Došli smo pomoći ranjenomu drugu Mili.”
Viky šuti, nije joj jasno.
Neprijatelj ponovi: „Drugarice, javite se.”
Bili smo udaljeni svega nekoliko metara. Međutim, mrak je
bio tako gust da se nije moglo raspoznati tko je tko. Mislila je već
odgovoriti da je tu Mile, ali se zamislila, Mile nije drug. Ubrzo
su shvatili da smo suprotne strane. Zalegla je, nije pucala, već se
odmakla i upozorila sve da zalegnu. Oni su to isto učinili. Nastala
je tišina.
Od tada jedno vrijeme našeg Milu Katića zvali smo „drug Mile.”
Kad sam pisao, pogotovo ovaj događaj, tako mi je bilo mučno
da sam mislio prestati pisati. Mislio sam, tko se želi prisjećati tih

189